Алуминијум је скупљи од злата

Да ли сте знали да би вас власништво било ког производа од алуминијума, попут профила, рукава, кашике или додатног прибора, у 19. веку већ учинило прилично богатом особом? Данас је, наравно, познато да је алуминијум веома чест у свету, али пре тога ценио је више од злата. Али ствар је у томе што у земљиној кори нема алуминијума у ​​чистом облику метала, мада у облику хемијских једињења чини скоро 8% земљине коре.

У стара времена, двоструке соли алуминијума (тада их још нису звали) - алум - широко су коришћени за решавање различитих проблема, мада се о алуминијуму није расправљало као таквом. Тровалентни метал присутан у соли омогућио је употребу алума у ​​разне сврхе, па се и данас алум користи у антибактеријском сапуну, у лосионима након бријања, у прашку за пециво.

Алумијум-калијум алум се широко користио у давним временима као средство за заустављање крварења. Раствор алум-калијум-алума импрегниран је дрветом, што га чини незапаљивим. Добро позната историјска прича сведочи о томе како је римски заповједник Архелај, у време рата са Перзијанима, наредио да размаше куле одбрамбених грађевина алумом, због чега Перзијанци, без имало жеље, нису могли да их запале, него само да их запале.

Тек 1807. године, енглески хемичар, физичар и геолог, Сир Хумпхри Дави, почео је озбиљно да говори о алуминијуму који се садржи у алуму, и напоменуо је да поред соли, глиница садржи и одређени метал. Хумпхреи Дави је овај метал одлучио назвати "алуминијум", пошто реч "алум" на латинском значи алум.

Поштено, ваља напоменути да је у Француској, 29 година пре Девија, хемичар Антоине Лавоисиер већ истакао у својим хемијским радовима на глиници, које је назвао "агрил", и истовремено напоменуо да та супстанца, вероватно може постојати у чврстом облику, односно у облику метала. Иако је технолошки у тим годинама још увек било немогуће одвојити снажне атоме кисеоника од оксидних молекула.

Први велики успех постигао је 1825. године, када је дански физичар и електромагнет, Ханс Цхристиан Оерстед, у својој лабораторији загревао безводни алуминијум хлорид (добијен преношењем хлора кроз црвено загрејану мешавину алуминијум-оксида и угља) са калијум амалгамом и, одвезући живу, добио алуминијум , иако благо контаминирана нечистоћама, потврђује, међутим, Давијеву битно важну идеју.

У част колеге Енглеза који је инспирисао Оерстеда да спроведе овај експеримент, Оерстед је назвао добијени метал алуминијум. Оерстед се данас сматра првим научником који је примио алуминијум у лабораторији.

Две године након експеримента, Оерстед, немачки физичар и лекар, Фриедрицх Вохлер, развио је нову лабораторијску методу за производњу алуминијума, побољшавајући методу Оерстед. Вохлер је успео да добије алуминијум у облику прашка у гранулама, као последица загревања алуминијум-хлорида са калијумом. На сличан начин Вохлер је тада примао берилијум и итријум.

Током наредних 18 година, до 1845., научници су већ произвели довољно метала да детаљно проуче његова својства. Али Веллер је приметио необичну лакоћу алуминијума у ​​поређењу са другим металима.

Девет година касније, наиме, 1854. године, француски физичар и хемичар Хенри Саинт-Цлаир Девилле успео је да развије много практичнију методу за производњу алуминијума. Користио је метални натријум да би заменио алуминијум из двоструког натријум-хлорида и алуминијума. То је била метода којом се истовремено могло добити неколико килограма чистог алуминијума. Две године касније, Хенри Ст. Цлаир Девилле први ће добити алуминијум електролизом растопљеног натријум хлорида-алуминијума.

Занимљива историјска чињеница.1855. Наполеон ИИИ организовао је изложбу ингота од алуминијума. 12 минијатурних ингота импресионирало је госте изложбе својим сјајем, а притом врло лагано.

Тако је алуминијум постао идеалан метал за израду накита и разних одевних предмета, као што су, на пример, копче, и дуго времена није био последњи од музејских експоната. Та чињеница је разбудила Хенрија - вредност алуминијума не сме бити ограничена на ситнице.

Цар, који је спонзорисао истраживача у његовом раду, надао се да би оружје и оклоп могли бити направљени од алуминија, па је направљено чак и неколико кацига, и као резултат тога дошло је до разочарања у својствима метала. Наполеон ИИИ је наредио обраду свега алуминијума добијеног за производњу јела.

Ове приборе за јело користиле су само више особе, укључујући и самог цара, док су гости добијали само златне кашике и виљушке. У оним данима је алуминијум било теже добити од злата, па је и његова цена била много пута виша од злата.

1886. године ситуација се променила. Откривен је поступак индустријске производње алуминијума електролизом. Истовремено откривање, независно један од другог, направили су француски хемијски инжењер Паул-Лоуис-Тоуссин Еру и Американац Цхарлес Мартин Халл, такође хемијски инжењер. Познато је да се Халл испрва веома изненадио када је на дну посуде открио плоче од чистог алуминијума.

До данас, ова метода носи име својих проналазача - поступак Халл - Еру - растварање глинице у талини криолита, праћена електролизом употребљивих електрода кокса или графитне аноде. У 20. веку овај метод се веома широко користио за индустријску производњу алуминијума.

Генерално, само две године након отварања Халл-а и Еру-а, руски хемичар аустријског порекла, Карл Иосифовицх Баиер, предложио је јефтину производњу алуминијум-оксида из боксита да би се добио алуминијум оксид.

Тако је цена алуминијума пала за пет пута у једној ноћи. На крају, ако је 1852. килограм алуминијума вредио 1200 долара, онда је до почетка 20. века килограм већ вредео мање од долара. А данас, алуминијумски производи углавном нису скупи.

Резултирајући метал био је добар за све осим снаге која је толико потребна у индустрији. Али овај проблем је касније решен. 1903. године немачки металуршки инжењер Алфред Вилм открио је да алуминијумска легура са додатком 4% бакра после гашења (температура гашења 500 ° Ц), која је на собној температури 4-5 дана, постепено постаје тврђа и јача, без губитка с пластичношћу.

1909, Вилм је поднио пријаву за патент "Метода за побољшање легура алуминијума која садржи магнезијум." У индустријском обиму, почели су да добијају издржљиву легуру алуминијума 1911. године у немачком граду Дурен, у чију част је ова легура названа "дуралумин".